Nekima je ovakva žena sexy

AKROTOMOFILIJA (acrotomophilia) je seksualna sklonost prema osobama koje nemaju nogu ili ruku. Pojavljuje se kod oba pola, ali najveći broj akrotomofila su heteroseksualni muškarci. Mada akrotomofile mogu seksualno uzbuđivati osobe suprotnog pola koje su doživele razne vrste amputacija udova, od amputacije prsta do višestrukih amputacija ruku i nogu, za većinu su iz nekog razloga daleko najprivlačnije žene kojima je amputirana samo jedna noga iznad kolena. Neki akrotomofili su više skloni ženama koje koriste protezu, ali većinu najviše privlače žene koje hodaju sa štakama.

Dugo se vode polemike o tome da li je akrotomofilija vrsta seksualnog fetišizma ili ne. Na neki način tačno je oboje. Neke akrotomofile snažno, možda čak isključivo, privlači patrljak amputiranog uda i u takvim slučajevima se najverovatnije zaista radi o podvrsti fetišizma delova tela. Neke akrotomofile na sličan način uzbuđuje proteza ruke ili noge i u takvim slučajevima se najverovatnije radi o podvrsti fetišizma neživih predmeta. Izgleda da, ipak, veliki broj akrotomofila ne privlače samo patrljak ili proteza, nego ih, na neki način, privlači cela osoba koja je doživela amputaciju. U takvim slučajevima je svođenje akrotomofilije na puki fetišizam verovatno potpuno pogrešno.

Ništa kraće ne traju ni rasprave o tome da li je akrotomofilija seksualna perverzija ili običan i normalan (mada ne čest) seksualni varijetet koji se u suštini ne razlikuje od sklonosti prema ženama sa velikim grudima ili plavušama. Ima argumenata i za jedan i za drugi stav, a najverovatnije istina, kao i u prethodnom slučaju, varira od slučaja do slučaja. Mada ozbiljnih istraživanja akrotomofilije nije bilo mnogo, dosadašnja istraživanja su pokazala da akrotomofili ne ispoljavaju psihopatološke osobine u većoj meri od proseka populacije a pokazalo se da su obrazovni nivo i inteligencija akrotomofila iznad proseka populacije. Verovatno je zato sve veći broj stručnjaka sklon da na akrotomofiliju ne gleda kao na seksualni poremećaj, perverziju ili bolest, već kao na normalan varijetet koji ne treba lečiti nego pravilno usmeriti ka seksualnoj i bračnoj vezi sa odgovarajućom osobom.

Za neke je patrljak noge takođe sexy

U praksi se, izgleda, ovaj savet stručnjaka ipak veoma teško realizuje. Jedan od razloga je to što žene koje su doživele amputaciju nekog uda s razlogom taj događaj doživljavaju kao ličnu tragediju, kao ekstremno traumatičan, bolan i frustrirajući, a deo tela gde im je izvršena amputacija vide kao nešto ružno, nakazno i neprivlačno. Zbog toga većina žena-amputirki ne želi da ulazi ni u kakve veze sa muškarcima kojima je privlačno ono što one doživljavaju kao svoju najveću nesreću.

Naravno, ima i amputirki koje to što su za neke muškarce izuzetno privlačne doživljavaju ne samo kao nešto sasvim prihvatljivo, već kao svojevrsnu prednost. Takve žene su činjenicu da su im neki udovi amputirani sasvim prihvatile kao deo sopstvenog identiteta i ne osećaju se više "oštećenim" amputacijom koliko "promenjenim". Takve žene ne samo da rado ulaze u seksualne veze sa akrotomofilima i sklapaju sa njima brakove, već su mnogo više zainteresovane da budu u vezi sa akrotomofilima nego sa "normalnim" muškarcima, jer se samo u vezi sa akrotomofilima osećaju celovitim i do kraja prihvaćenim takvima kakve jesu. Ali ovakav stav, izgleda, nije dominantan kod žena-amputirki, možda i zato što je većini amputirki ipak izuzetno teško da se do kraja pomire sa svojom amputacijom.

Drugi razlog zbog koga je akrotomofilima teško da zasnuju normalnu vezu je to što je broj žena sa amputiranom rukom ili nogom mali. Dok "normalan" muškarac svakodnevno sreće stotine žena koje bi potencijalno mogle da mu budu seksualni partneri, akrotomofil je "srećan" ako jednom u pola godine negde na ulici sretne neku ženu bez noge. Amputirke odgovarajućih godina sreće još ređe, da o onima koje poseduju ostale psihofizičke osobine neophodne za stvaranje uspešne veze i ne govorimo.

Nedopustivo: amputirka snimlje- na na ulici skrivenom kamerom

Neki akrotomofili zbog toga ulaze u veze sa ženama-amputirkama koje im po svojim ostalim psihofizičkim osobinama ne odgovaraju. Takve veze, naravno, ne mogu da budu uspešne i to sve izaziva još veće frustracije.

To što se amputirke retko sreću dovodi i do toga da neki akrotomofili ispoljavaju sasvim neprihvatljivo ponašanje kada negde sretnu ženu bez noge ili bez ruke: prate je, krišom fotografišu ili snimaju kamerom, pokušavaju da otkriju gde stanuje... Mada je ovakvo ponašanje donekle razumljivo, ne samo da je takva praksa u većini zemalja kažnjiva, nego ona s razlogom amputirke plaši, frustrira i uznemiruje. Ovakvo ponašanje samo još više doprinosi da amputirke ne žele da imaju ništa sa akrotomofilima.

Istine radi, treba reći da ipak ima mnogo veoma uspešnih, srećnih i dugotrajnih veza između amputirki i akrotomofila. Zato, kao i u svim ostalim ljudskim stvarima, verovatno je potrebno više otvorenosti, više razumevanja i više spontanosti s obe strane. To znači da bi amputirke treba da na svakog čoveka, bio on akrotomofil ili ne, da gledaju kao na posebnu i jedinstvenu ličnost i da ne polaze od predrasuda odbacujući unapred svaku pomisao da uđu u vezu sa nekim muškarcem koji oseća privlačnost prema amputirkama. Niko ne može garantovati da će eventualna veza neke amputirke sa akrotomofilom biti uspešna, ali isto tako niko ne može unapred tvrditi da ona neće biti pun pogodak. Predrasude i apriorno negativni stavovi, kao i obično, ni ovde nisu dobar savetodavac.

Akrotomofili pak treba, isto tako, da amputirku gledaju pre svega kao posebnu i jedinstvenu ličnost, da je tretiraju kao celovitu osobu i da umesto neprihvatljivih postupaka poput praćenja i tajnog fotografisanja pristupe amputirki koju sretnu onako kako bi muškarac pristupio svakoj drugoj ženi koja mu je privlačna.